Fotografija iz otvorenih izvora
To se dogodilo u decembru 1967. godine. U to vrijeme imala sam 16 godina, ja tek se oženio i zatrudnio. Na dan koji dolazi govor, bio je gust snijeg. Išao sam s posla na odmor. Na putu prelazeći grad, položio je željezničku prugu. Neuspešno neophodno iskreno, laži – ljudi su često umirali pod točkovima vlaka. Skoro da sam postala još jedna žrtva … Kad sam prišao željezu na putu je voz krenuo prugom koja je najudaljenija od mene. Čekao sam dok on će proći, i zakoračiti kroz željeznicu srednjeg kolosijeka. I odjednom iza začuo se očajan krik: – Vlak! Ispostavilo se u mojoj vožnji još jedna kompozicija se približavala. Pao sam od iznenađenja. Ruke na jednu šina, noge – s druge, ona sama – u sredinu! Podigao sam glavu pogledao ulevo i shvatio da nemam šanse. Lokomotiva bila je tako blizu da sam se s užasom susreo s okruglim pogledom kroz oči vozača. Ne znam zašto, ali uopće se nisam bojao. Pomišljala je pomisao: “Pa, udarit će me po glavi, a onda ništa Osetiću to! “Generalno sam se pomirio. Međutim, ruke su mi nekako neovisno od toga svijest je ipak povukla tijelo u stranu. Počeli su da im pomažu i noge. Polako, ne slušajući ništa oko sebe, gotovo sam puznuo ispod samog voza, ne razmišljajući ni o čemu i ne nadajući se bilo čemu. Čim sam skinuo noge s tračnica, vlak je projurio iznad njih. Jesam Odozgo sam čuo očajnu prostirku vozača koji je poletio ravno iznad mene, uspevši da viknem šta misli “o takvom idiotu”. Još uvijek uopće ne uplašena, ustala sam iz snijega, otresla se i krenuo sam svojim putem. Neka baka zakorači prema meni – svjedok incidenta. – Molite se, kćeri, vi ste anđeli sprovedeno. Vi sami niste mogli! rekla je. Kasnije mi svjedoče rekao kako je sve izgledalo sa strane. Ispada da je voz sa tutnjao je ispričanom brzinom. Stvarno nemam šanse bio. Ali za mene je sve bilo drugačije! Događaji su se desili poput u usporenom pokretu, a uokolo je vladala apsolutna tišina onog trenutka kad je opasnost prošla. Mnogi tada ja pitali su kako sam uspeo da izađem. Šta bih mogao odgovoriti? Jedan svedok se onda više godina duši od mene sujeverno užas. Usput, još uvijek sam se uplašio, ali tek kasnije. Taj voz Sanjao sam još šest meseci pre porođaja, uzrokujući zakašnjeli užas. Willy-nilly, počeo sam se pitati: kako sam uspio pobjeći? Jednom sam u popularnoznanstvenom časopisu pročitao o tzv vremenska kapsula. Recite da se desi: u trenutku smrtne opasnosti čovjek stvara oko sebe posebnu kapsulu u koju vrijeme teče različita brzina. Možda mi se upravo to dogodilo? I ti šta mislite, koja me je snaga spasila? Lyubov KASHTANOVA, str. Sosnovoborsk, region Penza
Vreme snega
